Прилагођене матрице за штанцање метала, матрице за штанцање на бази гасне пећи

Основна теорија пластичне деформације
Пластична деформација је процес којим се материјал подвргава неповратној деформацији под дејством спољне силе. Пластична деформација у штанцању металних материјала углавном укључује следеће кључне аспекте:

1. Померање и акумулација дислокације
Дислокације су микроскопски носиоци пластичне деформације. Својства попуштања, очвршћавања и дуктилности материјала зависе од кретања и интеракције дислокација. Током штанцања, густина дислокације се брзо повећава, што доводи до радног очвршћавања и на тај начин повећава снагу и тврдоћу материјала.

2. Стрес-Однос напрезања
Однос напрезања{0}}деформација металних материјала је подељен на еластичне и пластичне фазе. Експериментално одређивање криве напона-деформације материјала може прецизно описати његово понашање пластичне деформације, пружајући основне податке за симулацију процеса.

3. Анизотропија и механизам деформације
Анизотропија кристалне структуре материјала утиче на пут пластичне деформације. Подешавањем оријентације зрна и текстуре материјала, могу се оптимизовати његове перформансе обликовања и механичка својства.

Фактори који утичу на пластичну деформацију у штанцаном обликовању
Главни фактори који утичу на пластичну деформацију при обликовању метала су следећи:

- Својства материјала: Садржај елемента легуре, стање термичке обраде и почетна величина зрна значајно утичу на пластичност материјала. - Параметри процеса: Сила штанцања, брзина обликовања, температура калупа и услови подмазивања могу да промене стање напона и брзину деформације, утичући на тај начин на процес пластичне деформације.

- Геометријска структура: Расподела облика и дебљине штанцаног дела директно одређују степен концентрације напона и уједначеност деформације материјала.

- Температурни ефекат: Штанцање на високој-температури може да побољша пластичност материјала, смањи очвршћавање и повећа границе обликовања.